Драган Петровић
1 до 1 од 1
Златне речи 2
01. јануар 1999.
Наши инструменти више не личе на себе, дотрајали су и без звука - али ко то слуша, наше душе су суве, седимо као крпене лутке на позорници, без знакова живота, осим то мало нота које излазе из нас некако саме од себе. Одлазимо кућама после концерта, без стваралачке радости и потом тупо зуримо у те исте екране на којима неки други европски оркестри свирају Боговима, или резигнирано слушамо мелизме и напеве неког хоџе или дервиша – дотле смо дошли.
, председник синдиката Београдске филхармоније, у писму јавности, "Време"
Радост стварања
Наши инструменти више не личе на себе, дотрајали су и без звука - али ко то слуша, наше душе су суве, седимо као крпене лутке на позорници, без знакова живота, осим то мало нота које излазе из нас некако саме од себе. Одлазимо кућама после концерта, без стваралачке радости и потом тупо зуримо у те исте екране на којима неки други европски оркестри свирају Боговима, или резигнирано слушамо мелизме и напеве неког хоџе или дервиша – дотле смо дошли. , председник синдиката Београдске филхармоније, у писму јавности, "Време"
Косово јесте једна јединица за себе. Али, то јесте био и део српске државе од давних времена. [...] Опет и та покрајина има право да се одвоји, ако неће да живи с неким. Јер нису то људи исте крви, нису исте вере, традиције. [...] Па, ако не буду заједно, да буду одлични суседи - бољи него да су у једној држави и да се помажу. 