У целој аеродромској згради не видим никога на кога бих могао посумњати да је туђин, да је макар по мајци Данац, сви смо наши, завичај и домовина напокон су постали једно исто, никуд из родног краја не мрдамо, нико нам извана не долази, нико нам не треба. Не знам докле ће стјуардесе и због кога сва упутства понављати на енглеском. Ако се пилоти и контрола лета службено домунђавању на језику непријатеља, ми који смо купили карте нисмо дужни то да слушамо. Као што нисмо дужни ни да знамо латиницу - на аеродрому она ни дан-данас није замењена неким од фонтова које су нам завештали наши стари.