Убеђен сам да је читава констелација у БиХ онаква каква јесте управо оно што међународном фактору - првенствено англо-америчкој политици - одоговара. Док је констелација односа у свету оваква, нити ће Република Српска да добије независност нити ће БиХ да постане унитарна. Ровито стање је „корисно и потребно“. Да ли бошњачка политика то не види, или јој одговара да не види јер нема другу алтернативу за коју би се реторички хватала, то ми није потпуно јасно?