Дневна доза 3002 24. април 2019.
Фарсична прича са (о)тужним крајем
Ако је тачно, како је то Черчил рекао, да је демократски систем најмање лош од свих испробаних система, зашто се то у Србији не види? Зашто је у Србији немогуће водити озбиљну дебату о било којој великој политичкој, економској или социјалној теми? Зашто је нација изложена бесомучној тортури најпримитивнијих медија у модерној историји? Зашто се на политичкој сцени смењују све бахатије власти које никоме не полажу рачуне, нити подлежу демократској контроли? Или провокативније – како је могуће да је демократска Србија велика регресија у односу на ону недемократску, из социјалистичког времена? , пословни консултант из Лондона, у уводу чланка „Демократија као фарса“, „Политика“/„nkatic.wordpress.com“
А ја јадан не разумем (а волим их обадвоје)
Увек сам поштовао канцеларку Ангелу Меркел и председника Емануела Макрона. Сигуран сам да су паметнији од мене и да ће нешто да смисле. Ја у овом тренутку не разумем како и о чему да разговарам са Приштином. , председник Србије, српским новинарима у Пекингу, „Танјуг“
