Дневна доза 2790 24. септембар 2018.
Покраден(и) на правди Српства
Први пут у животу ме срамота што сам Србин, што је неко упропастио овако леп фудбалски догађај. Одрећи ћу се сутра српског пасоша… видећете… не могу да издржим, не могу да се контролишем, ово је срамно, ово никад у животу нисам видео… Судија није могао да види лопту од мене. Свака част играчима Звезде на борбености, али ово што сам видео… Први пут ме је срамота што сам члан ове државе. , фудбалер ФК Партизан и репрезентације Србије, о спорном голу Боаћија на „вечитом дербију“, ТВ „Арена спорт“/„bizlife.rs“
Лепа прича са тужним крајем
И тако, било би добро испричати што више овако лепих прича. Србија је лепа земља добрих људи, а демократија и просветитељство у њој напредују и том напретку неће бити краја. , економиста, о пословању Пинка и Рингијера, „Макроекономија“
Госпођа Љиљана Чолић поседује две значајне предиспозиције за положај министра просвете: члан је ДСС-а и – личи на учитељицу. Као и свака учитељица, плаши се техничког напретка, електромагнетних таласа и тако то, па је одлучила да се улога компјутера у настави ограничи. С тим да би ипак било тешко пронаћи учитељицу која ће стихове Бранка Радичевића приписати Десанки Максимовић. Али, ето, догодило се министарки просвете. Ма, могло је да буде још горе – да предговор Десанке Максимовић за књигу 'Године расплета', свима познатог аутора, припише Бранку Радичевићу. Можда га је спасло то што је умро, а да зелено лисје дочекао није. 